Trčećim korakom i sirovim zalogajem, napred!
Bilo da sam srećna, tužna, nervozna, u dilemi, velikom problemu, neodlučna ili besna, znate šta radim? Trčim. Baš svako od gore navedenih stanja je idealno za trčanje. Trčanje ne vidim kao vid rekreacije ili kao obavezu koju moram da odradim danas. Za mene je trčanje način života. Trčati, za mene znači, biti u jednom posebnom stanju, stanju polumeditacije, lebdeti negde između stvarnosti i snova.
Tih pola sata, sat ili dva, to je vreme kada sam sama sa svojim telom i potpuno mu se posvećujem. Oko mene ništa ne postoji, samo slušam svoje korake, otkucaje srca, disanje i stapam se sa okolinom. Misli gotovo da nema, jer sam prepuštena samo toj sadašnjosti, tom trenutku. Čak, iako se koja misao pojavi, ona je uzvišena, fascinantna, neobjašnjiva. Dešavalo mi se da samo odjednom, ni od kuda, pojavi rešenje nekog problema ili ideja za kojima sam danima tragala.
Zato se kilometara ne bojim. Uživam gazeći ih, jer me uvek kući vrate smireniju, jaču, izdržljiviju, mudriiju, sigurniju, zdraviju, spokojniju.
Kako je hrana gorivo koje pokreće naše telo, tragajući za onom najboljom ishranom i kombinacijom namirnica koja čoveku prija, otkrila sam svet sirove hrane. Termički neobrađeno voće i povrće, semenke i orašasti plodovi čine najsavršeniji vid ishrane koji čovek može pružiti svom telu.
A šta je čini tako savršenom? Izobilje vitamina, minerala, enzima i vlakana koji su pravo blago za organizam, jer mu tako pružaju mogućnost isceljivanja. Naš organizam ima tu sposobnost isceljivanja, samo je nemoguće da obavlja tu funkciju ako ga svakodnevno zatrpavamo gomilom rafinisanih šećera, raznih aditiva, proizvoda životinjskog porekla, konzervansa... Pa zapitajte se samo zašto su generacije naših baka i deka bile zdravije, a zatim ih pitajte kakva im je ishrana bila.
Ne smatram ovu vrstu ishrane pomodarstvom, ne želim ni u koga da upirem prstom, niti da vegane dižem u nebesa, ali znam da sam ovom ishranom doživela, zaista, začuđujuće transformacije na svom telu. Skinula sam naočare, rešila sam probleme sa varenjem, koje dve godine ni jedan lekar nije uspeo da zaleči, nema više anemije, aritmija, koža mi je mekša i glatkija, nokti čvršći, telo laganije, misli bistrije... Pa malo li je na ovu skupoću?
Ako ste puni neverice dok čitate ovo, probajte makar neko kratko vreme, pa se uverite. Krenite postepeno, za početak, neka u vašem tanjiru bude više salate, a manje mesa. Ako makar 50% vašeg unosa hrane bude sirovo, uradićete puno za svoje zdravlje. A ima li u ovom ludom vremenu šta važnije od toga?
Ako sam bilo šta naučila studirajući i izučavajući menadžmet, to je da se problem mora rešavati, tako što se krene unazad, dođe se do uzroka, on se otkloni i onda se taj problem u budućnosti ne pojavljuje. Upravo je to problem savremene medicine, što leči posledice, najčešće gomilom hemije koja nas samo dodatno truje, a do uzroka se ni ne dolazi. Uzrok je, upravo, naša ishrana.
Trebalo bi se prema svom telu odnostiti sa velikom ljubavlju i poštovanjem, na kraju krajeva, to je jedino mesto na kome možemo da živimo. Telo pamti i uvek nam vraća višestruko.
I tako, korak po korak, kilometar po kilometar, zalogaj po zalogaj, počeh da upoznajem svoje telo, um, duh, a tu se štošta čudesno može pronaći. Trčećim korakom i sirovim zalogajima, nastavljam napred, jer se još toliko toga ima otkriti, napisati i sa vama podeliti.
