Borbeno trkačko srce - Dragutin Tomašević
Dragutin Tomašević je rođen 20. aprila 1890. godine u selu Bistrica, udaljenom desetak kilometara od Petrovca na Mlavi. Bio je najstariji sin Miloša i Stane Tomašević, od petoro dece koje su imali.
Otac mu je bio trgovac, a majka krojačica. Bio je živahan i nestašan dečačić, koji je neprestano trčkarao unaokolo. Još tada je ostalo upamćeno da je Dragutina bilo gotovo nemoguće pobediti u tim dečjim trkama, iako bi drugoj deci davao prednost u startu i po više stotina metara.
Kako bi uspešno nastavio porodični posao, preselio se u Beograd i upisao srednju trgovačku školu. Po dolasku u Beograd, na nagovor svog ujaka, postao je član sokolskog društva “Dušan Silni”, gde je upoznao Đorđa, sina tadašnjeg kralja, Petra Karađorđevića. Od tada su Đorđe i Dragutin postali veoma bliski prijatelji. Biti član sokolskog društva u ono vreme, bila je stvar prestiža, a Dragutin se u mnogim disciplinama pokazao kao sposoban i uspešan, posebno u atletici.
Na trci Obrenovac – Beograd, u maju 1911. godine, Dragutin Tomašević je zauzeo ubedljivo prvo mesto i tako ispunio normu za kvalifikacije na Olimpijske igre u Stokholomu. Nakon trke, prišao mu je kralj i čestitajući pobedu, poklonio mu je lulu od ćilibara.
Postoji i jedna zanimljiva anegdota vezana za ovu trku. Na ulazu u Beograd, pored samog druma, postojala je jedna kafana, gde je za vreme trke stajao lokalni pijanac sa čašom punom rakije. Pozdravljao je dolazeće trkače podignutom čašom, a među njima je prvi bio Tomašević, koji je mislio da mu pruža čašu vode. U trku je zgrabio čašu, a kada je već progutao, shvatio je da je u pitanju rakija. Uprkos tome što mu je jako pozlilo, uspešno je stigao na cilj, ali je nakon toga završio u bolnici.
Tomašević nikada nije konzumirao alkohol, ni duvan.
U njegovoj ishrani su najviše bili zastupljeni proja i kačamak, od domaćeg brašna, sa vodenice njegove porodice, koja je bila jedna od najpoznatijih u tom kraju. Vodio je uredan život vrhunskog sportiste.
U proleće 1912. godine prva srpska olimpijska petorka kreće na Olimpijske igre u Stokholom.
Dragutin Tomašević – takmičar u diciplinama na 10.000 i 40.200 metara
Dušan Milošević – takmičar u discipline na 100 metara
Svetomir Đukić, Dragan Vojinović i Andra Jović – delegati Srpskog olimpijskog komiteta
Put do Švedske nije bio ni malo lak i ugodan, a trajao je oko 51 sat. Stupivši na tlo ove skandinavske zemlje, kao da su se sve sile urotile protiv naših olimpijaca. Tada počinje njihova borba za pobedu, medalju, čast, ugled, ali i život. U Stokholomu je svako dobio svog vodiča, koji će ga upoznati sa gradom, stazom i svime što je potrebno za prijatan boravak učesnika. Vodič Dragutina Tomaševića bila je jedna lepa devojka. Priča kaže da je jednog dana, vozeći se na biciklu, vodila Dragutina kroz stazu, dok je on trčao pored nje, uvidela koliko je zapravo ovaj mladi Srbin spreman. Obavestila je organizatore o tome, rekavši im da će biti ozbiljna konkurencija ostalim učesnicima i verovatno jedan među prvima koji će stići na cilj.
Bilo je važno ostvariti dobare rezultate u Stokholomu, jer je to značilo prijem Srbije u Međunarodni olimpijski komitet. Kako se navodi, to je otežavala Austro-Ugarska, koja je ometala borbu srpskih takmičara da to postignu.
Dok su jednom prilikom Dragutin i Dušan večerali u menzi za učesnike, domaćini su im poslužili kabezu. Pre nego što je uspeo da ispije svoju čašu, pored Tomaševića je prošla jedna Ruskinja koja je oborila njegovu čašu i došapnula mu da ne pije.
Kao posledica toga, dogodilo se da je Dušan, nakon trke u svojoj kvalifikacionoj grupi, koju je završio zauzevši treće mesto, odležao nekoliko dana u bolnici. Utvrđeno je trovanje arsenikom. Da nije bilo ove mlade Ruskinje, verovatno bi i Tomašević završio u bolnici, a Srbija bi ostala bez predstavnika na ovim Olimpijskim igrama.
1.jula 1912. godine Dragutin Tomašević je startovao u maratoskoj trci, sve vreme trčeći u vodećoj grupi. Toga dana je u Stokholomu bilo izmereno četrdeset stepeni i mnogi od 62 takmičara su odustali. Nasuprot nagovaranju ruskog takmičara da odustanu od trke, Dragutin je nastavio da trči. Međutim, pred cilj trke, pre samog ulaska u stadion, zgrabilo ga je troje nepoznatih muškaraca, koji su ga zadržavali, dok ne prođu ostali takmičari koji su bili favoriti trke. Uspeo je da im se otrgne, povređene i krvave noge, ipak završio trku, ali na 36. mestu. Na cilj je stigao za 2 sata i 52 minuta. Taj podatak je potvrdio Svetomir Đukić, osnivač Srpskog olimpijskog komiteta, ali u zvaničnom izveštaju stoji da Tomašević nije stigao na cilj. Na trci od 10.000 metara nije nastupio, zbog povrede.
Ipak, odlikovan je medaljom za učešće na Olimpijskim igrama.
U Bistrici je ostalo upamćeno da je gradio sportski duh među decom u selu. Pri svakom dolasku iz Beograda, doneo bi sa sobom bombone i šećer. Okupio bi decu, organizovao trku, pobedniku bi dodeljivao fišek bombona, a ostalima po kocku šećera, kao utešnu nagradu.
Pripreme za naredne Olimpijske igre, poremetio je rat koji je započeo na ovim prostorima. Iako je kralj odobrio da se Tomašević izuzme iz mobilizacije koja je usledila za vreme rata, on je to odbio, jer mu je bilo ispod časti da sedi kući, dok njegova braća i drugovi ratuju. Noseći i po nekoliko bombi na grudima, izašao bi iz rova i trčeći, bacao ih je na neprijateljsku vojsku.
Pri jednom takvom njegovom jurišu, pogodio ga je neprijateljski geler, koji je bio smrtonosan.
Tog 5. oktobra 1915. godine, na Bubnju, otišlo je u legendu jedno veliko, borbeno trkačko srce. A da li je moguće da se svo to junaštvo, borbenost, čast, ljubav prema sportu i otadžbini smeste u jedno obično ljudsko srce? Možda je baš to razlog što su, prilikom obdukcije, u Tomaševićevom grudnom košu pronašli, pored običnog srca, još jedno malo, nalik na dečje.
Poginuo je u 25. godini, kao narednik. Sa njim su pokopane i sve medalje koje je osvajao na trkama. Sahranila ga je “majka Stana i njegovo junaštvo”.
Dragutin Tomašević se nije ženio, ali je imao verenicu iz Petrovca, koju je mnogo voleo. Na slici ispod je njegov verenički prsten koji je pronađen u porodičnoj grobnici, kada su decenijama kasnije sahranjivali njegovu majku.
Kada sam aktivno počela da se bavim trčanjem, poželela sam da čujem priču o njemu, da saznam što više o njegovom životu i trkačkoj karijeri. Raspitujući se, došla sam do Radiše Rajkovića, koji mi je ispričao sve ovo o čemu sam pisala. Radiša, Tomaševićev unuk, sa ponosom govori o svom dedi i pored nešto malo njegovih stvari, čuva njegov lik, dela, podvige, pobede i junaštvo od zaborava.
U centru sela Bistrica, Radiša je napravio spomen sobu i spomen česmu, Dragutinu u čast. U sobi se nalazi nešto malo njegovih sačuvanih stvari i sve ono što se pisalo o njemu.
Za kraj, još jedna od anegdota koja se vezuje za Dragutina Tomaševića. Jednom prilikom se takmičio sa vozom “Ćirom”. Startovao je sa požarevačke železnicke stanice istovremeno sa vozom i stigao je u Petrovac nekoliko minuta ranije od “Ćire”.
Lepa vest je da od 19. februara petrovačko pozorište “Bata Bulić” izvodi predstavu “Dragutin Tomašević – čovek sa dva srca”. Gostovanje ove pozorišne trupe bi trebalo uskoro očekivati i u Beogradu.
Već 11 godina unazad, u maju, održava se memorijalna trka “Dragutin Tomašević”, sa startom u Bistrici i trči se do centra Petrovca, što je staza duga 10 km. Ove godine trka je 29. maja, sa početkom u 18h. Učešće je besplatno, a prevoz od Petrovca do starta trke je obezbeđen za takmičare. Više informacija možete dobiti na broj 012/326-087.
KORAK DUŽI OD VREMENA
Iz zbirke pesama "Ptica modrog oka")
Zorka Knežević
Maratonac
Desetostruki šampion
Kraljevine Srbije
Da mu rat
Nije uzeo dvadeset i pet godina
Stigao bi ove godine
I na Olimpijadu u Pekingu
Plamen rata
Ustrelio je
Jedno srce
Ono drugo ostalo
Da kuca žuborom česme
U Bistrici
Korakom dužim od vremena
Prešao je poslednju stazu
I zauvek zaustavio
Na trgu u Petrovcu
Kao i Mlava
Uvek je tu
Sreću ga deca
Koja žure u školu
Pogledi sa prozora
Bistričani i drugi seljani
Koji dolaze autobusom
Varošani
Prodavci šetači
Snagom tela i korakom
Usmerava puteve
I podstiče da se krene
Ide dalje
Da bar još jedan maratonac
Iz zavičaja stigne do Olimpijade
Za maratonca i šampiona
Bila bi najveća nagrada
Baš kao što je za junaka
Prvih Olimpijskih igara
Luisa Spiridona
Bio vodovod za njegovo selo
Čime ga je darivao kralj Đorđe
