Šta (me) pokreće?
Kako početi sa trčanjem? Kako motivisati sebe da navučeš patike? Kako će me ljudi iz okoline gledati? Šta će pomisliti o meni? Sva ova, i još mnogo drugih pitanja muče trkače početnike. Inspiracija za ovaj tekst je potekla kao odgovor na pitanje devojci koja se obratila za pomoć ekipi sajta trcanje.rs.
“U životu uvek radi ono što poželiš! A ljudi... Oni će svakako pričati.”
Trenutno živim u Beogradu, ali potičem iz jednog malog mesta nadomak Petrovca na Mlavi, tako da sam u situaciji da razumem problem ove devojke, jer i sama često trčim u takvoj sredini kada nisam u Beogradu. Mada, moram priznati, nikada nisam imala bojazan od toga šta će drugi govoriti. Kao i za sve druge stvari u životu, treba znati zašto nešto radiš i to je jedino na šta bi trebalo misliti, dok se krećeš ka cilju. Prisećam se da su me isprva gledali kao nekog ludaka i besposlenu budalu koja nema šta pametnije da radi u životu. Bilo je tu i kolutanja očima, podsmeha, ismejavanja, ali to me ni malo nije doticalo. Napraviš neki svoj mali svet, živiš po nekim svojim pravilima i ne dopuštaš nikome da ih menja, krši, ruši, jer svako zašto ima svoje zato.
Nakon određenog vremena, postepeno su počeli da „prihvataju“ to moje trčanje, bilo je sve manje čudnih pogleda. A danas... Danas kad vide da im neko trčeći ide u susret, obično su to komentari „to je ona Slađanova (Slađan je moj otac),znaš, ona trči maraton (mada sam još uvek polumaratonka)“, osmehuju se, bodre, pozdravljaju me. Ako vide da ne mogu da te promene, možda ti se neko i pridruži, možda baš nekom ti budeš inspiracija.
Motivacija
Naravno da trčim kako bih bila zdrava, isto tako i da bih dobro izgledala, ali najveća motivacija je to što znam da ću se sa trčanja vratiti potpuno opuštena, oslobođena i najmanjeg stresa, da ću se osećati kao pobednik, ma koliko god sporo trčala. Minuti i kilometraža nisu bitni. Postepeno, kilometri se povećavaju, a minuti skraćuju, to nekako ide spontano. Trčanje je neka vrsta supermeditacije, okrepi mi dušu, um, telo.
Društvo
Spadam u onu grupu trkača koji najviše vole da trče sami. Imam neki svoj ritam koji ne volim da remetim. S druge strane, isto tako shvatam da je nekima u društvu mnogo lakše da se pokrenu i izdrže trening.
Ali šta kada nema društva?
Raspitaj se preko prijatelja, poznanika, ima li nekog ko trči u bližoj (daljoj) okolini ili bi želeo da počne. Pretraži forume, fejs, tviter, možda postoji neka grupica trkača u tvojoj blizini. Ako ni tada ne uspeš da nađeš društvo, obavezno napravi neku dobru plejlistu sa omiljenim pesmama i kreni.
A kada sam rekla da volim da trčim sama, možda nisam bila baš najiskrenija. Zapravo, moje omiljeno društvo su moji psi. Keruše, Breta i Lea, kao predvodnice ekipe, a od skora smo dobile i pojačanje, mlađanu Linu. Često sa nama krene i još po koji pas iz komšiluka, te ja tako okupim divno društvance za trč. I znate šta? Nikada se ne bune zašto trčimo baš tim tempom, zašto trčimo toliku kolometražu, zašto trčimo baš danas kada je hladno...
Poenta cele ove priče je sledeća: motivaciju tražiti u sebi i biti iskren prema sebi. Nema tu baš neke velike filozofije. Ako voliš da trčiš i otkriješ čari trčanja, postaćeš nezaustavljiv, trčaćeš uprkos svemu.
